Победник

БЕОГРАЂАНКА МИЛИЦА МАНДИЋ, НАЈБОЉА ТЕКВОНДИСКИЊА НА СВЕТУ
Дуг поглед са врха
Свака медаља има бар две стране и све их морамо знати. Први корак на путу остварења је веровање. Злато из Лондона је реалан плод суровог тренинга, самурајске дисциплине и велике подршке. Оно је дало смисао многим годинама многих људи. У Рију, зашто крити, очекивања нису мања. Кад је човек на првом месту светске листе, у борбу против њега уноси се много више страсти и агресије, па се и са тим мора изборити. Али најбољи знају како

Пише: Дејан Булајић
Фотографије: Архива саговорника

Милицу Мандић смо затекли у београдском Теквондо клубу „Галеб”, месту које је сведок њеног одрастања, стасавања и трајања. Међу зидовима, украшеним пехарима, лебди тајна шампиона, доступна само онима који имају смелости да је призову.
– Са овим местом потпуно сам се поистоветила и доживљавам га као друго породично уточиште. Никла сам у овом клубу, поред Драгана Јовића, који ми је од почетка био тренер. Провела сам године овде и стасала као личност и као спортиста.
Девојка у борилачкој вештини.
– И ја сам, попут многих других девојчица, била у недоумици за који се спорт одлучити. Окушала сам се у пливању, кошарци, ишла сам и на фолклор, али сам коначно одлучила тек у петом разреду, када сам наишла на плакат Теквондо клуба „Галеб”, који је уписивао нове полазнике. Када сам дошла, схватила сам да је то оно што ми је потребно, јер ми се допало све што је пружао и тражио. Пре свега дисциплину. Уосталом, теквондо и овај клуб су ме обликовали као личност, јер сам много ствари научила поред тренера и осталих такмичара. Одмах су ме привукле борбе и остала сам у њима до данас. То није просто физичко одмеравање снага, већ промишљено повлачење потеза у правом тренутку. Треба о томе размишљати и напредовати сваки дан.
Борилачки спорт и црте карактера.
– У мом случају нема подударности. По природи сам веома мирна особа. Несумњиво припадам овом борилачком спорту, осећам се лепо у њему и прија ми осећај да ме на неки начин одређује. Али, нисам толико борбена ван спорта.
Феномен успеха српског спорта?
– Многи сматрају да је у питању српски инат. Јасно је мени да имам најбољег тренера и да сам део клуба који ми много значи. Ипак, када погледате како функционишу ствари у неким другим земљама, видите да они имају добро разрађен систем, према спортовима и према појединцима. Ми то немамо. Многе од мојих колега вероватно и покрећу те отежавајуће околности, дају им мотив да се изборе и докажу. Неки инат проради у нама, жеља за резултатом, жеља за представљањем земље у најлепшем могућем светлу. Мислим да то гура све нас.

НОВИ ФОРМАТИ РИВАЛСТВА

Притисак јавности као препрека на путу сазревања.
– Веома волим свој спорт и заиста се трудим да у њему уживам, иако сам сама себи поставила високе циљеве, који су одмах наметнули снажан притисак. Искрено, већи притисак сам сама себи створила, него што је то учинила јавност. Једноставно, нико није очекивао да са двадесет година остварим оно што сам учинила на Олимпијади у Лондону. Али, веровала сам да то могу и тражила сам то од себе. Чак и сада, кад сви од мене очекују да и даље будем међу најбољима, више то доживљавам као изазов самој себи и спремна сам да се са тиме носим. И поред свега, уживам у спорту којим се бавим, у тренинзима и турнирима, и срећна сам што се у томе добро осећам. Знам да је то привилегија данас у мојој земљи: радити оно што волиш и имати пуну сатисфакцију у томе.
Олимпијски рефлекси Лондона.
– За мене је то био само реалан исход дугог и напорног рада. Веровала сам да могу да освојим олимпијско злато, а у то је веровао и Драган Јовић. Поред њега, морам да истакнем психолога Марију Срећков, која ме је такође припремала за тако нешто, и професоре Душана Илића и Драгана Јаблана. Када имате око себе људе пуне подршке, клуб који је овако добро организован, породицу која вас прати у свакој одлуци и стално мотивише, онда сте заиста на правом путу да остварите нешто вредно. Отишла сам у Лондон потпуно спремна за све што може да ме очекује. То је, уз моју жељу и мотив, резултирало златом.
Утицај олимпијског тријумфа.
– Као и свака друга, и та медаља има две стране. Прва је приватна и она се није променила. Уживам, као и пре. Ту су породица и пријатељи, и људи који ме већ дуго окружују. Наставила сам да тренирам са истим жаром, јер сви ти резултати су остали иза мене, а ја још више желим да напредујем и увек изнова да будем у врху. Добра промена је у односу јавности према теквондоу. Медији и обичан свет почели су да се отворено занимају за наш спорт. Већи број младих људи почео је да долази и тренира. Промена је наступила и у односу највећих ривалки према мени. Када сам била међу првих десет, на мене се гледало тек као на једну од њих, али када сам постала олимпијска шампионка, постала сам њихова мета. Све су желеле да ме скину са трона, па сам морала да се суочим са новим форматом ривалства, у којем је било много више агресије и страсти. То је оно на шта сам покушавала да се навикнем у минуле три године и мислим да ми је успело.

НЕПРЕСТАНО МИСЛИМ О ТОМЕ

Нова олимпијска година.
– Задовољна сам како су протекле три претходне. Доћи до првог места на светској ранг листи и остати на њему више од годину дана, за мене је изузетан резултат. Тим пре што сам се први пут суочила са озбиљним повредама: два пута прелом руке и пуцање мишића. Али, и поред свега, задржала сам прво место и скоро изборила квоту за Олимпијске игре. Сада се зна шта ми је чинити. Од јануара почињу сурове припреме, све ће бити подређено олимпијском турниру. Нећу да кријем, потпуно сам усредсређена на то и спремам се да поновим успех из Лондона. Не знам хоћу ли у томе успети, али знам да непрестано о томе мислим.
Претерана критичност према спортистима.
– Нисам имала такве проблеме, али примећујем да се на неке моје колеге, из других спортова, не гледа са довољно разумевања. Треба знати да спорт намеће велико оптерећење и да је веома тешко опстати на врху у дужем периоду. Конкуренција је жестока, ритам тренинга и неки спољни фактори могу да буду оптерећујући, па су и неуспеси потпуно реална ствар. Све се лакше подноси када су резултати добри, али ако порази потрају зидови се руше са свих страна. Било би много корисније показати разумевање и добру вољу у таквим ситуацијама, јер став јавности много значи. Он може да вас охрабри и поврати снагу, али може и да вас гурне у депресију.
Слободно време.
– Ове године смо много путовали, готово сваког викенда смо били на турнирима или припремама, па сам мало времена проводила у Београду. Када сам овде, своје време проводим са најближима – породицом, дечком, пријатељима. Уживам у њиховој близини, то су ми драгоцени тренуци. Волим да им причам своје доживљаје са путовања, а они то радо слушају, јер мени значе сва та искуства, открића нових људи, земаља, другачијих карактера и навика. Све то упијам, јер знам да ће једног дана и то бити део моје спортске и животне приче.
Откривање света.
– Када се задржимо барем неколико дана у неком месту, могу да видим све оно што се не може другачије упознати. То су важна сазнања. Тада заправо видите колико различитости чине свет лепшим. На мене је изузетан утисак оставио Иран. Потпуно другачија култура и начин живота. Посебно ме је одушевило колико су тамошње девојке искрене и комуникативне, без обзира на околности у којима живе. Причају отворено о ономе што им смета или им се допада. Носе мараме, што сам и ја морала да чиним од јутра до мрака, тренирање са мушкарцима је забрањено, не смеју да пруже руку никоме на улици. Сасвим је другачије у односу на оно на шта сам ја навикла. Такође, препуна сам утисака из Санкт Петерсбурга и Барселоне, па и неких других градова који се не истичу толико на туристичким мапама.

ПОСЛЕДЊИ САМУРАЈИ

Склоност ка уметности.
– У филму, радо се одлучујем за комедије. Добро ми дођу после напорних тренинга, или у данима притиска уочи такмичења. Међутим, ако би требало да бирам омиљени филм, онда бих гласала за Последњег самураја. Музика? Она је саставни део мог дана. На путу од куће до клуба, током тренинга, уочи такмичења, увек је у слушалицама музика која може да ме подигне и мотивише. То је углавном хаус и денс. На турнирима и дугим путовањима читање ме веома опушта. Књига ме полако увуче у свој свет, заинтересује ме и растерети. Последња коју сам са задовољством прочитала је Зовем се сећање.
Пријатељи.
– Мој клуб је, заправо, мој велики пријатељ. У њему увек могу да пронађем саговорника и да причам о свему што ме дотиче. Стално је ту неко на кога могу да се ослоним. Међутим, увек постоје посебне особе, па зато истичем некадашњег тренера и кума Уроша Тодоровића, који ме је крстио пре три године и мој је најбољи пријатељ. Сестру Јовану доживљавам на исти начин. Ту је и мој дечко, са којим имам однос пун разумевања и поверења. Уживам у моментима које проводим са њима.
Јака веза са породицом.
– То је веза која ми животно значи. Отац, мајка, сестра и бака су били уз мене када сам почињала, подржавали су ме, не присиљавајући ме ни на шта. Бринули су уз мене и радовали се. Тријумф у Лондону је и за њих био велика сатисфакција и олакшање. Сада знају да сам се остварила. Чак и да ништа више не урадим, остаће тај велики успех. Захвална сам им за све што су чинили.
После спорта?
– Постоји рефлекс који ме тера да о томе размишљам. Верујем да ћу остати у спорту, да ли као рекреативац или тренер, сада не знам. Волела бих да једног дана као тренер преносим своја искуства млађима и надам се таквом путу. У међувремену сам уписала Факултет за културу и медије. Тренутно сам на четвртој години и морам признати да ме и та област веома занима, па ћу једног дана свакако бирати између више могућности, када будем размишљала шта и куда даље.

***

Упорност као кључ
– Упорност је заједничко име за рад, ред и дисциплину. Колико је само талената угашено баш због тога што нису истрајали у ономе за шта су били предодређени. Стално тренирање и рад на себи доводе до резултата. Наравно, и то се учи, па је веома важно да је поред вас стручан и искусан тим, који вас храбри када се суочите са кризама, умором, малодушношћу или лошим резултатима. Много тога је лакше савладати када имате подршку способних и искрених људи, али без упорности не можете мрднути даље од почетка.

***

Повратак у Београд
– Волим домаћи амбијент, обожавам Београд и живот у њему. Особен је по много чему, пун шарма и контраста. Никада се не бих селила одавде. Оно што бих променила је општа хигијена. Немарни смо према својој околини и граду који нам толико нуди. Прљамо га на сваком кораку и, што је посебно лоше, као да се све лакше миримо са тиме, уместо да се томе опиремо. Када бисмо себе обуздали, Београд би процветао.

***

Пример
– Дивно се осећам када сам у прилици да у клубу и око њега мотивишем дечаке и девојчице да се активније баве спортом. Знам да им много значи када неко из њихове средине оствари велике резултате. То их храбри и покреће, јер је лако поистоветити се са успешнима и поверовати да и они могу нешто слично. Доживљавам то као своју мисију.